IStorija

Mačevanje na našim prostorima

Pitanje početka i razvoja mačevalačke veštine uvek je zanimalo istraživače.
Tražiti i sa sigurnošću utvrditi prvi početak mačevanja i sistematski prikazati njegov tehnički razvitak, značilo bi krenuti putem pretpostavki, jer rukovanje i bo­renje hladnim oružjem je sastavni deo čovekovog razvoja od prvih početaka do da­našnjih dana.
Istorija mačevanja u svetu je velika i ovoga puta bavićemo se samo malom isto­rijom mačevanja na našim prostorima. Želja nam je da ljubiteljima ovog plemenitog sporta damo osnovne podatke o tome kako se ova veština a kasnije i sport razvijao tu kod nas.

Začeci mačevanja u Srbiji

Dolaskom na prostore buduće postojbine u doba vizantijskog cara Iraklija, srpska plemena su bila usmeravana da naseljavaju prazan prostor na severozapadnim granicama gde nije bilo mira i borilo se veoma često. Zato su se u periodima mira svi odrasli muškarci učili baratanju oružjem, nadmetanjem u mačevanju, plivanju, ronjenju, rvanju i drugim disciplinama. Mač je ipak imao glavnu ulogu u borbi i zato mu je pridavana izuzetna važnost, čak se i zaklinjalo na maču.
Srbi će na osvojenom zemljištu stvarati feude - PRONIJE, koje će zbog stalne pripreme za borbu biti i male škole borilačkih veština. A pošto su se nastanili na najprometnijoj zoni Evrope, istoričar Stojan Protić piše: " ... Ko nam je kriv što smo svoju kuću sazidali nasred puta, pa svako ko prođe mora da se očeše ... " Zbog toga su Srbi, hteli ili ne, morali stalno da drže oružje u rukama i svako je morao da zna da ga koristi. Vežbalo se u okviru teritorije, takmičeći se međusobno ko će biti brži u izvlačenju mača, ko će preciznije baciti koplje itd.
U takvim uslovima Srbi ulaze spremni u srednji vek i u doba punog feudalizma.
Bez obzira što se njihove borilačke veštine dele na narodne i aristokratske (vla­stelinske) one predstavljaju SRPSKU ŠKOLU BORENJA, a filozofsku podlogu borenja i moralne principe je izradio Rastko Nemanjić - Sveti Sava. On postavlja čvrste stubove državnosti i Srbija postaje pravna država koja svoj odbrambeni mehanizam reguliše u okviru "ZAKONA SVETOG SIMEONA I SVETOG SAVE" u kome se nalazio i VOJNIČKI ZAKON po kome je čitavo stanovništvo bilo potčinjeno vojnoj obavezi, a vojnik je bio svaki muškarac sposoban za borbu hladnim oružjem, izuzev monaha i sveštenstva.

U "ŽITIJU KRALJA STEFANA DEČANSKOG" posebno se ističe Stefan Dušan (kasnije Silni) koji je bio sjajan borac sa izvanrednom veštinom u vladanju oružjem, posebno mačem, hrabar, maštovit u izvođenju akcija u boju i to je bio jedan od dokaza da je srpska borilačka veština bila na visokom nivou. Taj nauk se mogao dobiti samo od najboljih učitelja borilačkih veština. Sistem prosvećene demokratske monarhije zadržao se za sve vreme vladavine dinastije Nemanjića zajedno sa Despotom Stefanom Lazarevićem (oko 1377. - 19. juli 1427. sinom Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice, rođene Nemanjić). On je borilačku slavu stekao u bitkama, a samim tim i veliki ugled među vitezovima širom Evrope. O njemu piše i Konstantin Filozof. Po poznavanju mačevalačkih veština prevazišao je svoje učitelje, a imao je i svoju poznatu borilačku školu. Takođe, mnogi vitezovi iz Evrope smatrali su za čast da ih Despot Stefan proizvede u viteza.
Srbijom su putovale profesionalne mačevalačke trupe koje su veštinu borbe mačem usavršile do najvećeg stepena. Izvodili su zamišljene borbe, odnosno, borbe sa zamišljenim neprijateljem, izvodili su tehniku napada i odbrane sa svih strana i sve je to praćeno uz ritam bubnjeva i gajdi. Vođa trupe je davao objašnjenja. Te trupe su bile sastavljene od 20 do 30 članova. Išli su od mesta do mesta, a uz put, pri susretu sa istom takvom trupom, započinjali su "borbu" radi dokazovanja koja je škola mačevanja bolja.

Mačevi i sablje su nosili razna imena: PALA LATINKINJA, SRPSKI MAČ, RAŠNJANSKI MAČ, SKIJAVONSKA SABLJA po proizvođaču, a prema obliku i veličini: DUGA PALOŠINA, SABLJA ČEMERLIJA, KRIVA MADŽARKINJA. Srbi su imali uzorke mačeva i sablji nemačkih, italijanskih, tatarskih i drugih proizvođača. Najpoznatiji je bio SRPSKI MAČ koji se spominje prvi put kod Teodosija u "ŽIVOTU SVETOG SAVE". Bilo je više odličnih majstora za izradu mačeva, a u "DEČANSKOJ HRISOVULJI" iz 1330. navodi se Bogdan mčalar (mačar) sin Repina iz sela Čabić.
Reč mač je opšteslovenska, izvedena od gotske reči meki.

Mačevanje posle Turaka

Propašću srpske države, osvajačkim pohodima Turaka pod Mehmedom II Osvajačem, 20. juna 1459. propada sve što je srpska država stvarala decenijama. Islam je zatro tragove srpske civilizacije za sledehih 350 godina. Tako nestaju i srpske borilačke veštine. Nešto kasnije dolaze hajdučke borilačke veštine, odnosno srpske borilačke veštine pod tuđim zastavama (Vojna Krajina).
Nakon oslobađanja dela Srbije stvorio se uslov za svečano otvaranje Velike škole u Beogradu 31. avgusta 1808. godine. Među predmetima nastave bilo je i fehtovanje (mačevanje) sabljom za pitomce, a obučavao ih je kapetan beogradskih konjanika Petar Đurković.
Privatne ŠKOLE FEHTOVANJA pojaviće se u Beogradu novembra 1843. a zatim i 1848. koju je vodio Đorđe Marković-Koder. Kada su političke prilike to dozvolile, 1850. otvara se Artiljerijska škola za fehtovanje i borenje a mačevanje će predavati Čeh Jovan Zamastil. Privatne ŠKOLE će otvarati i mnogi stranci, a u leto 1857. otvorilo se PRVO SRPSKO DRUŠTVO ZA GIMNASTIKU I BORENJE na čijem je čelu bio slikar Stevan Todorović.
Mačevanje se uz gimnastiku uči u školama, Bogosloviji, a redovno se vežba u Vojnoj Akademiji. U Beogradu se 20. decembra 1881. osniva PRVO BEOGRADSKO DRUŠTVO ZA GIMNASTIKU I BORENJE. Priređuju se javni časovi mačevanja uz prisustvo i samog kralja sa svitom i poznata imena javnog života Beograda. Borenje (mačevanje) se vežba i u ostalim gradovima Srbije kao i u Sokolskim Društvima.
Dolaskom učitelja mačevanja belgijanca Šarla Duse-a i njegovim postavljanjem za nastavnika mačevanja u Vojnoj Akademiji, započinje nov, savremeni način mačevanja. On otvara svoju školu mačevanja i njegovom inicijativom se 1. maja 1897. osniva BORAČKO DRUŠTVO "SRPSKI MAČ" a tri godine kasnije, 1. novembra 1900. i OFICIRSKA ŠKOLA BORENJA. Održavaju se javni časovi, mačevalačke akademije a takmičari putuju na mačevalačke javne časove koji se održavaju u Evropi.

Po završetku I svetskog rata, mačevanje postoji samo u sklopu nastave na Vojnoj Akademiji, sve do 1925. kada iz Pariza u Beograd dolazi knez Ivan Vladimirović Maksutov, profesor mačevanja i boksa. Trajno nastanjen u Beogradu, svojim angažovanjem i otvaranjem prve škole mačevanja i boksa, obnoviće beogradsko mačevanje. Tako se 1927. osniva PRVI BEOGRADSKI MAČEVALAČKI KLUB. Obzirom da je u Srbiji, naročito u Vojvodini bilo dosta mačevalačih sekcija i klubova, sazreva misao da se za sve njih osnuje vrhovni savez koji će ih objediniti.
U Novom Sadu 1928. osniva se JUGOSLOVENSKI MAČEVALAČKI SAVEZ.  Za vreme II svetskog rata, posle dvogodišnjeg mirovanja, inicijativom Milovana Čike, u januaru 1943. otpočele su sa radom dve mačevalačke sekcije - MS BSK "MITIĆ" i SSK "VITEZ". Održavaju se prvenstva klubova i javni časovi. Iste godine se osniva i SRPSKI MAČEVALAČKI SAVEZ. U hotelu "Bristol" 8. aprila 1944. održava se mačevalačka akademija a prihod ide u korist Crvenog krsta i ranjenika.
Posle II svetskog rata, već od 1945. se osnivaju brojne mačevalačke sekcije a kasnije i klubovi. Neki će se ugasiti, a neki će ostati do današnjih dana.

Mačevanje u pokrajinama

Mačevanje u Vojvodini ima dužu tradiciju, sijaset izvanrednih mačevalaca i mačevalki, veliki broj mačevalačkih organizacija od XIX veka (pod vlašću Monarhije do 1918) do današnjih dana.
U Velikom Bečkereku (Petrovgrad, Zrenjanin), Novom Sadu, Subotici, Somboru, Senti, Vrbasu, Rumi, Velikoj Kikindi, Beloj Crkvi i drugim gradovima postojala su brojna udruženja, društva, sekcije i klubovi gde se vežbalo mačevanje, održavale brojne mačevalačke akademije, javni časovi uz učešće i poznatih imena iz susednih zemalja. Učitelji mačevanja su tada bili iz Mađarske i Italije - Đula Agrima, Bela Tot, Eduardo Armentani, Anđelo Toričeli i drugi, a iz Velikog Bečkereka - Eugen Kristian i kasnije njegova kćerka Margit.
U Novom Sadu je od 1853. držao svoju privatnu ŠKOLU MAČEVANJA pesnik, svetski putnik i  poliglota Đorđe Marković - Koder. Učitelji iz inostranstva su često održavali kurseve mačevanja po većim i manjim mestima.
Poznate sudije iz susednih zemalja, uglavnom iz Mađarske, uz domaće sudije sudile su borbe na brojnim javnim časovima, akademijama i takmičenjima.
Svakako da je to sve bio razlog da se Jugoslovenski mačevalači savez osnuje u Novom Sadu.
Kosovo i Metohija će se upoznati sa ovim sportom tek 1952. godine kada će Mačevalački savez Srbije poslati instruktora mačevanja u Prištinu, gde će se posle par nedelja osnovati MK "PRIŠTINA" koji nije bio dugog veka. Kasnije će dipl. inž. rudarstva Vladimir Ćalić, dok je bio na službi u tim krajevima – rudnicima, obnoviti taj sport, ali njegovim odlaskom prestala je svaka aktivnost i mačevanje se nije više obnavljao.

JUGOSLOVENSKI MAČEVALAČKI SAVEZ (DO 1941.) MAČEVALAČKI SAVEZ JUGOSLAVIJE (OD 1949.)

Tokom XIX veka pa sve do aprila 1928. mačevaoci su nastupali na raznim javnim časovima, sokolskim priredbama i međugradskim takmičenjima, akademijama a nastupali su i van zemlje.
Na inicijativu beogradskih mačevalaca, uz učešće delegata mačevalačkih društava, udruženja, sekcija i klubova iz Beograda, Zemuna, Novog Sada, Subotice, Velikog Bečkereka, Sombora i Inđije osnovan je u Novom Sadu 22. aprila 1928. JUGOSLOVENSKI MAČEVALAČKI SAVEZ prvo sa sedištem u Beogradu, a kasnije u Zagrebu.
Od te 1928. počinju da se održavaju organizovana i zvanična prvenstva i takmičenja u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno, od 1929. Kraljevini Jugoslaviji. Takmičenja su bila prvo u floretu i sablji za gospodu, zatim u maču za gospodu, a od 1930. i u floretu za dame.
Ekipna prvenstva nisu postojala u današnjem formi,  već su se u početku održavala kao prijateljski međuklubski susreti. Godine 1932. održano je prvo ekipno prvenstvo i to na prvenstvu Zagreba u floretu i sablji za gospodu. Od te godine se redosled ekipa društava, sekcija i klubova određivao zbrajanjem osvojenih bodova boraca po disciplinama i po pripadnosti mačevalačkim organizacijama, tj. njihovim plasmanom, Taj sistem primenjen je samo u 1933. i 1934. godini i nastavlja se tek posle II Svetskog rata.

Prvo pojedinačno prvenstvo države održano je 1928. a prvo prvenstvo klubova 1939. Pre toga, 1932. su održana prvenstva gradova i prvenstva Banovina (slično današnjim republikama),. Istina, prvo prvenstvo države - Kraljevine SHS je održano u Zagrebu 1923. u organizaciji zagrebačkih mačevalaca i na njemu su učestvovali samo borci iz Hrvatske, pa to prvenstvo, kada se organizovao JMS nije priznato. Isto tako, a uz saglasnost delegata iz Hrvatske, nije priznat ni Mačevalački savez Kraljevine SHS koji je osnovan u Zagrebu 1927. od strane mačevalaca iz Hrvatske.
Prvi međudržavni susret reprezentacija je održan sa Čehoslovačkom 1930. Prvo učešće boraca Kraljevine SHS je bilo na Olimpijskim igrama 1928. u Amsterdamu, i na prvenstvu Evrope iste godine.
JUGOSLOVENSKI MAČEVALAČKI SAVEZ je učlanjen u MEĐUNARODNU MAČEVALAČKU FEDERACIJU - F.I.E. na Kongresu te federacije koji je održan 1928. u Amsterdamu, a za vreme održavanja Olimpijskih igara. Registraciju (učlanjenje) su izvršili zvanični delegati JMS gospoda Ivan Vladimirovič Maksutov i Eugen Kristian i kako piše štampa - "uz burni aplauz prisutnih".
Posle II svetskog rata, uz učešće 30 delegata iz cele nove Jugoslavije, obnoviće se rad Saveza na Skupštini koja je održana u Beogradu 7. i 8. maja 1949. Nov naziv je MAČEVALAČKI SAVEZ JUGOSLAVIJE sa sedištem u Beogradu.

Tekst preuzet iz knjige "Mačevanje u Jugoslavijama"
Autora Dušana Vukića